Sunday, January 26, 2014

Mit o zdravoj jugoslovenskoj ekonomiji


Ovaj tekst je namijenjen svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija bila stabilna za vrijeme Tita. Spoljni dug Jugoslavije je rastao eksponencijalnom brzinom od 1970. do 1980., sa oko 2 milijarde dolara 1970. na oko 18 milijardi 1980. To je rast od 25% godišnje. Svake tri godine, između 1970 i 1980, ukupni spoljni dug Jugoslavije se udvostručavao. Taj rast duga se naglo prekinuo 1980.

Šta to znači? To znači da je Tito još živ i da je nastavio pozajmljivati po stopi kojom je pozajmljivao od 1970. do 1980., spoljni dug Jugoslavije bi još 2004. bio 4.5 hiljada milijardi dolara, a ne oko 150 milijardi, koliki je sada ukupni spoljni dug svih bivših jugoslovenskih republika zajedno. Onaj ko misli da je 150 milijardi 2014. mnogo više nego 20 milijardi 1980., neka ima u vidu da, kad se uzme u obzir pad vrijednosti dolara, 20 milijardi 1980. i 100 milijardi 2014. imaju otprilije jednaku ekonomsku moć.

Dakle, u realnoj vrijednosti, spoljni dug bivše Jugoslavije se uvećao oko 50% od 1980 do danas. Iako bismo svi mi voljeli da je ta cifra manja, moramo priznati da to i nije tako loše u usporedbi sa duplanjem spoljnog duga svake tri godine prije 1980.

Ako pogledamo ostale indikatore kao što su kvalitet života, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta sedamdesetih godina. Kvalitet života strmoglavo opada krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se mjeri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti, koja se od 1970. do 1980 popela sa nešto ispod 7% na 12%, bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisala kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija.


Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholočar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi morali, kad-tad, suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga.

[Nakon prvog objavljivanja ovog teksta pojavila se kritika da je eksponencijalna funckija nedovoljno precizna i da ne uzima u obzir eksterne faktore. Ovo je rast od 22% godišnje sa početkom 1970. sa 2.3 milijarde (predstavljen plavom linijom). Znam da funkcija ne uzima u obzir period prije 1970. i ne diskutuje ostale faktore, ali, pošto je svrha bila ilustracija šta bi se desilo ako bi se trend 1970-1980 nastavio, ovdje se možemo fokusirati na fit (koliko dobro ova funkcija aproksimira liniju ukupnog duga). Aproksimacija je, mislim, u razumnim granicama. Projekcija za 2014. sa ovom funkcijom rasta je 14 hiljada milijardi.]

7 comments:

  1. Narod ne kapira da je SFRJ bila na putu potpune ekonomske propasti u svakom slučaju. Nacionalizam i ratovi su samo to zamaskirali, a delimično su i posledica.

    ReplyDelete
  2. Samo da dodam da je Jugoslavija 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prije toga joj je 1.8 milijardi oprošteno jer nije imala sredstava da vraća dug. Znači, nije otplatila 1.8 milijardi nego joj je oprošteno. Inače osamdesete godine su obilježene odlaganjem početka vraćanja tog duga zbog financijske nemoći privrede. Ovdje to piše: http://www.oecd.org/development/pgd/1919414.pdf

    ReplyDelete
  3. Bilo bi super kad bi dao izvor ovih grafova

    ReplyDelete
  4. Mene zanima kako to da ljudi koji su dovoljno stari da se sjecaju sistema par nepar zbog nestasice banzina mjesece cekanja na ficu ili ves masinu ili bonova za ulje secer i kavu i dalje misle da im je u prijasnjem sistemu bilo bolje? Optimizam sjecanja?

    ReplyDelete
  5. Dodao sam link gore u tekstu.

    ReplyDelete
  6. Gordan SkeledžijaSat Mar 22, 01:35:00 AM

    Ljudi vole svoje snove i sanjanja. A san nostalgicara je da ih neki veliki vodja voli i da se brine o njima. Kao o prasadi u svinjcu. Naravno da ne zele priznati da su bili nefinkcionalni, neproduktivni, zivjeli u iluziji i na tudjim grbacama, vjerovali televiziji i - ne mislili. Mizerija drzava sljednica Jugoslavije je samo jos jedan dokaz o nesposobnosti i pogresnom zivotnom stavu. Kaj bus.

    ReplyDelete
  7. Vrlo je jednostavno. Ljudi povezuju svoju mladost sa sustavom/drzavom u kojoj su zivjeli. Ratovi su posljedica ekonomskih prilika, a ne nacionalizma. U Hrvatskoj je vapaj za boljom raspodjelom ekonomske moci poceo jos '70. Pogresno se to danas tumaci kao nacionalisticki zanos; baza je bila ekonomija. Kao i '90., kada se nudila konfederacija i drugacije politicko i ekonomsko uredjenje. Rat je posljedica tih razmirica, a ne niceg drugog.

    A svima je bilo lijepo kada su imali 5-15 godina. Kakvo god njihovo okruzenje bilo, to je najljepsi dio zivota; nemas pojma sto se desava oko tebe, samo se igras. Mnogi brkaju politicku/ekonomsku situaciju s osobnim vidjenjem stvarnosti oko sebe. Ergo, najljepse im je bilo u Jugoslaviji (nesvjesno, to je bilo zato sto su bili mladi i bezbrizni).

    ReplyDelete