Tuesday, July 9, 2013

Zanemarivanje realnosti

Ako poha­đate ili ako ste nekad poha­đali neke od tipič­nih kur­seva eko­no­mije, vrlo je vero­vatno da ste se pone­kad zapi­tali nešto slično ovome: ako eko­nom­ski model nije kao stvarni svet, zašto da veru­jem rezul­ta­tima takvog modela? Jedan od odgo­vora koje često dobi­jam glasi otpri­like ovako: Naravno da model nije poput stvar­nog sveta; ne treba ni da bude. Ako bi bio, onda ne bi bio model!

Ovaj odgo­vor bi mogao da čoveka ostavi pod uti­skom da je inte­lek­tu­alno infe­ri­o­ran ili nespo­so­ban za apstraktno raz­mi­šlja­nje. Čoveku bi se moglo uči­niti da postoji nešto oči­gledno što nije uspeo da pri­meti. Pone­kad bi odgo­vor išao malo dalje: modeli su pojed­no­sta­vljene pred­stave stvar­no­sti koje kori­stimo da bismo bolje razu­meli tu stvar­nost. Ovaj odgo­vor je malo pri­stoj­niji, ali nam i dalje ne govori kako smo odre­dili koje karak­te­ri­stike stvar­no­sti nisu bile dovoljno važne da bi bile uvr­štene u model. Gra­đe­nje modela na ovaj način takođe impli­cira da već razu­memo ele­mente stvar­no­sti i način na koji su oni povezani.
 
Ako vas ni jedan od ovih odgo­vora nije osta­vio pot­puno zado­volj­nim tre­nutno naj­u­če­sta­li­jim, val­ra­si­jan­skim1 pri­stu­pom eko­no­miji, možda biste želeli pogle­dati radove nekih od austrij­skih eko­no­mi­sta.2 Ludvig fon Mizes,3 Fri­drih Hajek4 i Marej Rod­bard 5 su bili vodeće lič­no­sti ove škole u dva­de­se­tom veku. Nauč­nici poput Mizesa, Hajeka i Rod­barda su poka­zali da, po svoj pri­lici, postoje robu­sniji opisi trži­šta nego što su opisi sadr­žani u isklju­čivo mate­ma­tič­kim mode­lima opšteg ekvilibrijuma.
 
Osnovni prin­cipi austrij­ske ekonomije
 
Val­ra­si­jan­ski i austrij­ski pri­stup često dolaze do slič­nih zaklju­čaka u pogledu poželj­no­sti trži­šta, ali oni do tih zaklju­čaka dolaze kori­steći pri­lično razli­čite puteve. Pred­nost austrij­skog pri­stupa je baš u načinu na koji dolazi do svo­jih zaklju­čaka – pri­dr­ža­va­jući se neko­liko ključ­nih prin­cipa sa kojima teško da se iko od nas ne bi složio:
  • Vred­nost je u umu poje­dinca. Zato je vred­nost po defi­ni­ciji subjek­tivne pri­rode i nije opser­va­bilna (ne može se direktno posma­trati) od strane dru­gih pojedinaca.
  • Vred­nost nije fizička veli­čina. Dakle, upo­redbe kori­sno­sti ili vred­no­sti između poje­di­naca su neprimerene.
  • Sva eko­nom­ska aktiv­nost je posle­dica delo­va­nja ljudi na osnovu nji­ho­vih indi­vi­du­al­nih vrednosti.
Val­ra­si­jan­ski pri­stup često zane­ma­ruje ove prin­cipe zarad mate­ma­tičke reši­vo­sti. Ovde se poja­vljuje bitan pro­blem. Koliko možemo vero­vati modelu koji zane­ma­ruje osnovne karak­te­ri­stike onoga što pod­ra­zu­me­vamo pod poj­mom real­nost? Ovo je u stvari i naj­če­šći kri­ti­ci­zam usme­ren ka neo­kla­sič­noj odbrani tržišta.
 
Vero­vatno ste čuli mnoge ljude kako za tre­nutnu eko­nom­sku krizu krive „nee­fi­ka­snost trži­šta“. Neki kažu da su trži­šta nee­fi­ka­sna jer se prava trži­šta razli­kuju od „savr­še­nih“ modela koje eko­no­mi­sti kori­ste. Logika je sle­deća: pošto ne možemo da veru­jemo tim mode­lima trži­šta, ne možemo da veru­jemo ni stvar­nim trži­štima. Ova logika je pogrešna.
 
Na pri­mer, ako bismo imali teo­riju koja kaže 2+2=5 i ako bismo onda izbro­jili dve jabuke i još dve jabuke i utvr­dili da u stvari imamo četiri, a ne pet jabuka, ova pro­tiv­reč­nost između naše teo­rije sabi­ra­nja i empi­rij­ske opser­va­cije ne bi bio argu­ment pro­tiv kori­šće­nja ope­ra­cije sabi­ra­nja u našim sva­kod­nev­nim živo­tima. Ume­sto toga, vra­tili bismo se našoj teo­riji sabi­ra­nja da utvr­dimo gde smo to pogre­šili. Slično tome, spo­znaja da trži­šta ne funk­ci­o­nišu baš kao modeli gene­ral­nog ekvi­li­bri­juma ne impli­cira da trži­šta treba napu­stiti. Ume­sto toga, moglo bi biti da je naš model nedo­vo­ljan za razu­me­va­nje funk­ci­o­ni­sa­nja trži­šta. U stvari, moguće je da postoje drugi ele­menti koji ne moraju biti pro­i­zvod trži­šta, a koji su dopri­neli onome što smo mi eti­ke­ti­rali kao „trži­šnu neefikasnost“.
 
Ovde austrij­ski pri­stup može da bude od pomoći. Austri­janci tvrde da su baš te karak­te­ri­stike real­no­sti koje su zane­ma­rene u našim mode­lima ono što stvarna trži­šta čini poseb­nima. Kon­kret­nije, trži­šta su sred­stva za suo­ča­va­nje sa tim „neu­red­nim“ karak­te­ri­sti­kama real­no­sti koje se ne ukla­paju u mate­ma­tički jezik eko­nom­skih modela.
 
Efi­ka­sna trži­šta naspram trži­šta kao neza­men­lji­vih sred­stava dru­štvene saradnje
 
Tipična neo­kla­sična priča o efi­ka­snim trži­štima ili trži­štima savr­šene kon­ku­ren­cije je da, pod odre­đe­nim pret­po­stva­kama, možemo oče­ki­vati da će trži­šta biti alo­ka­tivno efi­ka­sna. Ova alo­ka­tivna efi­ka­snost se inter­pre­tira kao set obima pro­i­zvod­nje i cena kojima se postiže mak­si­malno ukupno dru­štveno bla­go­sta­nje. Ovo se često pri­ka­zuje putem tro­u­glova blagostanja.
 
Tro­u­glovi bla­go­sta­nja su geo­me­trij­ski pri­kazi pred­no­sti koje pro­i­stiču iz dobro­voljne raz­mene. Slika 1 pri­ka­zuje jedan pri­mer. Sve­tlo­plavi tro­u­gao pri­ka­zuje ukupni dru­štveni višak. Kaže se da obim pro­i­zvod­nje i cena for­mi­rani u ekvi­li­bri­jumu savr­šene kon­ku­ren­cije ostva­ruju naj­veću povr­šinu ukup­nog dru­štve­nog viška.
Slika 1
 trougao
Ekvi­li­bri­jum savr­šene kon­ku­ren­cije i dru­štveno bla­go­sta­nje u neo­kla­sič­nom modelu
 
Pret­po­stavke koje moraju biti zado­vo­ljene da bi ovaj rezul­tat važio su često date u razli­či­tim obli­cima, ali bi sle­deća lista tre­balo da pruži rela­tivno kom­ple­tan pregled:
  • Svako pose­duje sve rele­vantne infor­ma­cije o svima osta­lima u društvu.
  • Svi pro­i­zvo­đači u datoj indu­striji su mali u odnosu na ukupnu industriju.
  • Pre­fe­rence potro­šača se mogu opi­sati pozna­tom funk­ci­jom kori­sno­sti koja se „dobro ponaša“.
  • Nema trans­ak­ci­o­nih troškova.
  • Nema ekster­na­lija.
Za austrij­skog eko­no­mi­stu ovo u samom startu pali mnogo crve­nih lam­pica. Ali nisu austri­janci jedini koji kri­ti­kuju ovu for­mu­la­ciju. Mnoge državne inter­ven­cije se bazi­raju na tvrd­nji da neke od ovih pret­po­stavki nisu zado­vo­ljene, što stvarne trži­šne ishode čini nee­fi­ka­snima pa ih treba popraviti.
 
Među­tim, austri­janci imaju dru­ga­čiju kri­tiku. Oni tvrde da ova teo­rija nije ade­kva­tan opis trži­šta. Upo­tre­bimo sle­deću ana­lo­giju. Ako izgra­dite teo­riju na pre­misi da je nebo crveno, ta teo­rija vam neće biti pre­te­rano kori­sna za razu­me­va­nje logič­kih posle­dica činje­nice da je nebo, u stvari, plavo.
 
Austri­janci na samom startu odba­cuju prvu pret­po­stavku u gor­njoj listi. Ovo ima impli­ka­cije za ostale pret­po­stavke kao što su ekster­na­lije i tra­na­sak­ci­oni tro­škovi, ali ta tema ima dovoljno mate­ri­jala za posebnu analizu.
 
Hajek je bazi­rao veći deo svog rada na izvo­đe­nju logič­kih posle­dica činje­nice da većina nas zna vrlo malo o većini osta­lih ljudi. Nje­gov men­tor, Mizes, poči­nje činje­ni­com da se indi­vi­du­alne vred­no­sti ne mogu direktno posma­trati i zaklju­čuje da samo kroz odnose raz­mene (tj. cene) ove subjek­tivne vred­no­sti mogu uzeti objek­tivno pri­me­tan oblik. Dakle, alo­ka­cija resursa može da bude vođena ljud­skim vred­no­stima ili pre­fe­ren­cama samo u dru­štvu u kojem se pri­vatno vla­sni­štvo raz­me­njuje između pojedinaca.
 
Hajek kori­sti ovu ideju da bi ilu­stro­vao kako trži­šne cene služe kao sig­nali okol­no­sti spe­ci­fič­nih za odre­đeno vreme i mesto koje su poznate samo nekim poje­din­cima i samo kao frag­menti rasu­tog zna­nja. Na pri­mer, kad su cene u usponu, potro­šači znaju da je vreme da počnu da traže alter­na­tive, a pro­i­zvo­đači žele da pro­i­zvedu više sku­pljeg dobra, a da pri tom ni jedni ni drugi ne znaju sve poje­dine uzroke povi­še­nja cena. Dakle, povi­šene cene daju i infor­ma­cije i pod­sti­caje razli­či­tim poje­din­cima da pre­du­zmu korake koji će sku­plje dobro uči­niti obil­ni­jim, a time i jef­ti­ni­jim na duže staze. Ovde možemo videti za austrij­ske eko­no­mi­ste da, ume­sto da bazi­raju svoju odbranu trži­šta na pret­po­stavci pot­pune infor­mi­sa­no­sti, oni poči­nju od spo­znaje real­no­sti nepot­pune infor­mi­sa­no­sti.
 
Pogledi na kon­ku­ren­ciju i ras­po­delu proizvodnje
 
Druga pret­po­stavka u val­ra­si­jan­skom opisu efi­ka­snog trži­šta je da su svi pro­i­zvo­đači u datoj indu­striji mali u odnosu na celu indu­striju. U suprot­nom, ako su neki pro­i­zvo­đači nesra­zmerno veći od osta­lih, dolazi do devi­ja­cije od ekvi­li­bri­juma savr­šene kon­ku­ren­cije i zbog toga dolazi do alo­ka­tivne nee­fi­ka­sno­sti. U kraj­njem slu­čaju, kada postoji samo jedan pro­i­zvo­đač na trži­štu, nastaje mono­pol. Mono­poli se sma­traju pro­ble­mom jer je cena koju napla­ćuju pre­vi­soka, a koli­čina pro­i­zvoda koji nude na trži­štu premala.
 
Hajek, među­tim, poka­zuje da je, u svetu gotovo bes­ko­načne ljud­ske razli­či­to­sti, skoro nemo­guće da jedna firma isključi sve ostale snab­de­vače sa trži­šta samo time što će ponu­diti naj­nižu cenu. Uz to, kao što je Rod­bard ista­kao, sve firme se tak­miče za novac potro­šača. U tom smi­slu, čak i mono­pol još uvek mora da se tak­miči sa pro­i­zvo­đa­čima osta­lih dobara.  Na pri­mer, ako ponu­đač zdrav­stve­nih usluga nametne potro­ša­čima pre­vi­soke tro­škove (nov­čane, biro­krat­ske, ili neke druge), potro­šač može jed­no­stavno da pre­stane da kori­sti zdrav­stvene usluge da bi mogao da pri­u­šti koli­činu dru­gih dobara i usluga koja mu više odgo­vara. Ja nisam pose­tio lekara više od dve godine jed­no­stavno zato što to zahteva pre­više vre­mena i napora za moj ukus.
 
Napo­sletku, ako su indi­vi­du­alne vred­no­sti zai­sta subjek­tivne i direktno nedo­stupne spolj­nom posma­traču, tvr­diti da je cena koju mono­pol napla­ćuje pre­vi­soka pro­tiv­reči subjek­tiv­noj pri­rodi vred­no­sti. Kao i bilo koji drugi delu­jući poje­di­nac, pro­i­zvo­đači prave izbore na osnovu svoje ocene gra­nične kori­sno­sti (ili vred­no­sti). Pošto su indi­vi­du­alne vred­no­sti nepo­znate osta­lim lju­dima, tvrd­nje o pra­vil­no­sti nečije cene nemaju objek­tive baze – one samo otkri­vaju našu vla­stitu vred­no­snu ocenu te cene.
 
Šta­više, ako pogle­damo oko sebe, vide­ćemo da su ponu­đači nalik mono­po­lima uglav­nom for­mi­rani držav­nim prav­nim aktima koji ogra­ni­ča­vaju moguć­nost pri­stupa trži­štu dru­gim ponu­đa­čima. Možemo pogle­dati ponudu sao­bra­ćaj­nih i zdrav­stve­nih usluga, mate­ri­jala zašti­će­nih autor­skim pra­vima i, do neke mere, ponudu poljo­pri­vred­nih pro­i­zvoda, i naći ćemo odre­đene pravne akte koji ogra­ni­ča­vaju konkurenciju.
 
Kao pri­mer ogra­ni­če­nja kon­ku­ren­cije namet­nu­tih od strane države u poljo­pri­vredi, možemo se osvr­nuti na pri­marnu ponudu mleka, živine i jaja u Kanadi.6 Ponuda ovih roba je ogra­ni­čena na naci­o­nal­nom, pro­vin­cij­skom i indi­vi­du­al­nom nivou putem pro­i­zvod­nih kvota. Samo regi­stro­vani pro­i­zvo­đači koji pose­duju dozvolu za pro­i­zvod­nju smeju da pro­i­zvode i pro­daju mleko, živinu i jaja, i samo po cenama i u koli­či­nama odo­bre­nim od strane pro­vin­cij­skih admi­ni­stra­cija. Ovaj sistem je pot­po­mog­nut sple­tom akata i regu­la­tiva. Zani­mljivo je napo­me­nuti da u jed­nom od osni­vač­kih akata, The Farm Pro­ducts Agen­cies Act,7 postoji kla­u­zula koja zahteva od agen­cija koje upra­vljaju siste­mom snab­de­va­nja da, pri ras­po­deli pro­i­zvod­nih kvota pro­vin­ci­jama, uzmu u obzir prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti u proizvodnji.
 
Jed­no­stavno rečeno, prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti kaže da se ukupna pro­duk­tiv­nost može pove­ćati ako se svako spe­ci­ja­li­zuje za ono u čemu ima naj­veću rela­tivnu supe­ri­or­nost u odnosu na druge. Ali kako znate šta je to u čemu ste pro­duk­tiv­niji od dru­gih ako ste dobri u više razli­či­tih stvari, a ne znate koliko dobri su ostali ljudi u pro­i­zvod­nji razli­či­tih dobara? Ovde austrij­ski uvidi mogu biti od koristi.
Na pri­mer, možemo isko­ri­stiti neke od Mize­so­vih i Haje­ko­vih argu­me­nata da bismo poka­zali da bez trži­šta (ili pre­ci­znije, bez trži­šnih cena) eko­no­mi­sti ne mogu mnogo reći o tome kako ras­po­de­liti pro­izvd­nju na način koji uzima u obzir prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti. Ukratko, to je zato što eko­no­mi­sti, kao i bilo ko drugi, nemaju pri­stup zna­nju ljudi o nji­ho­vim vla­sti­tim pro­i­zvod­nim moguć­no­stima i vred­no­stima, koje su takođe u sta­nju stalne pro­mene.  Kao što jedan od gore nave­de­nih osnov­nih austrij­skih prin­cipa kaže, vred­nost je u umu poje­dinca. Time je vred­nost, po defi­ni­ciji, subjek­tivna i nedo­stupna drugima.
 
Ali, ako pogle­damo neo­kla­sične modele koji se pre­te­žno kori­ste, dobi­jamo uti­sak da bi se „ispra­van“ pro­storni raspo­red pro­i­zvod­nje mogao odre­diti putem objek­tivno mer­lji­vih veli­čina (npr. regi­o­nal­nih raz­mera ula­znih pro­i­zvod­nih jedi­nica, teh­no­lo­gije itd.) bez obzira da li postoji trži­šni pro­ces ili ne. Na pri­mer, neki od glav­nih modela kla­si­fi­kuju dobra na osnovu objek­tivno mer­lji­vog inten­zi­teta kori­šće­nja rada i kapi­tala u nji­ho­voj pro­i­zvod­nji i onda gle­daju kolike su ukupne koli­čine kapi­tala i radne snage u nekoj državi ili regi­onu. Onda se kaže da države i regi­oni sa višim nivoom kapi­tala po jedi­nici radne snage imaju kom­pa­ra­tivnu pred­nost u pro­i­zvod­nji onih dobara koja u svo­joj pro­i­zvod­nji zahte­vaju veći raz­mer kapi­tala u odnosu na rad, a za države i regi­one sa većom koli­či­nom radne snage po jedi­nici kapi­tala se kaže da imaju kom­pa­ra­tivnu pred­nost u pro­i­zvod­nji dobara koja u svo­joj pro­i­zvod­nji zahte­vaju veći udeo rada u odnosu na kapital.
 
Među­tim, u stvar­no­sti, ovi objek­tivno mer­ljivi inten­zi­teti kori­šće­nja ula­znih jedi­nica postoje samo u pri­su­stvu funk­ci­o­nal­nog trži­šta. Na pri­mer, poku­šajte izra­ču­nati ukupni raz­mer svog kapi­tala i sve radne snage u državi u kojoj je raz­mena pri­vatne svo­jine zako­nom zabra­njena – dakle, bez kori­šće­nja trži­šnih cena. Trži­šne cene, prema Mizesu i Hajeku, pre­tva­raju subjek­tivnu vred­nost koja je u našem umu u objek­tivne podatke dostupne dru­gima. Ako ovo ne kažemo ekspli­citno, mogli bismo pogre­šno pro­tu­ma­čiti naše modele i izgu­biti iz vida suštinu eko­nom­skog pro­blema koji je pred nama.
 
Zbog ovoga austri­janci na kom­pa­ra­tivnu pred­nost gle­daju dru­ga­čije. Prvo, oni je pri­pi­suju poje­dincu. Samo poje­dinci znaju svoje spo­sob­no­sti, veštine, pla­nove i poten­ci­jalne opor­tu­ni­tetne tro­škove. Poje­dinci kori­ste ovo zna­nje da bi odre­dili da li da se spe­ci­ja­li­zuju u, recimo, pro­i­zvod­nji raču­nara ili u pro­i­zvod­nji naran­dži. Drugo, pošto niko nema direk­tan uvid u zna­nja dru­gih ljudi, sva­kome je potrebno sred­stvo kojim će posredno doći u kon­takt s tim zna­njem. Ovde raz­mena svo­jine i raz­mera u kojoj se ta ramena vrši (tj. cene) – ukratko, trži­šte – igra ključnu ulogu.
 
Trži­šte je sred­stvo koje omo­gu­ćava poje­dincu da odredi da li je bolje da se spe­ci­ja­li­zuje u pro­i­zvod­nji jabuka, raču­nara ili bilo kojeg od hiljada dru­gih pro­i­zvoda. Ja možda imam veliki poten­ci­jal za mnoga zani­ma­nja, ali ću, u zavi­sno­sti od trži­šnih cena, iza­brati ovo ili ono zani­ma­nje. Trži­šne cene će me indi­rektno infor­mi­sati o tome kako će drugi vred­no­vati moje usluge ako iza­be­rem jedno zani­ma­nje u odnosu na drugo. Dakle, u austrij­skom okviru, trži­šte je jedino sred­stvo za otkri­va­nje lične kom­pa­ra­tivne pred­no­sti poje­di­naca u napred­noj ekonomiji.
 
Uzi­ma­jući u obzir ove uvide, kon­tekst u kome bismo kori­stili eko­nom­ske modele je sasvim dru­ga­čiji nego što je to slu­čaj u okviru tipič­nog val­ra­si­jan­skog pri­stupa. U ovom slu­čaju bismo rekli da, baš zato što trži­šta postoje, možemo, u ilu­stra­tivne svrhe, pret­po­sta­viti da poje­dinci znaju rele­vantne eko­nom­ske karak­te­ri­stike dru­gih poje­di­naca u dru­štvu. U tipič­nom val­ra­si­jan­skom pri­stupu, pret­po­stavka pot­pu­nog zna­nja je pred­u­slov za posto­ja­nje efi­ka­snih trži­šta, dok je u austrij­skom pri­stupu posto­ja­nje trži­šta pred­u­slov za posto­ja­nje cena koje trans­for­mišu subjek­tivna i inače neop­ser­va­bilna vred­no­va­nja dobara, pro­i­zve­de­nih i pose­do­va­nih od strane mno­štva poje­di­naca, u objek­tivne i pri­metne veličine.
 
Za mnoge neo­kla­sične eko­no­mi­ste trži­šte je samo jedno od sred­stava za efi­ka­snu ras­po­delu pro­i­zvod­nje. Efi­ka­snost je sta­nje sveta u kome bi bilo kakva pro­mena samo pogor­šala stvari. Zbog ola­ba­vlje­nih pret­po­stavki o zna­nju i vred­no­sti u ovoj teo­riji, takvo „opti­malno“ reše­nje bi se moglo postići i nekim dru­gim sred­stvima, a ne samo trži­štem.  Pre­ci­znije, da bi neko odre­dio opti­ma­lan raspo­red resursa u eko­no­miji, ali izvan trži­šnog pro­cesa, ta osoba mora da zna vred­no­sti, veštine, poten­ci­jale itd. svih ljudi u okviru te eko­no­mije. Dakle, u takvom modelu je potrebno pret­po­sta­viti da ove karak­te­ri­stike postoje kao objek­tivno mer­ljive i dozna­tljive kvan­ti­ta­tivne veličine.
 
Austrij­ski eko­no­mi­sti, s druge strane, ne tvrde da postoji nešto poput ovog „opti­mal­nog“ raspo­reda resursa, bilo u sklopu, bilo izvan trži­šta. Ono što oni tvrde je da, ako ljudi žele da razviju naprednu eko­no­miju, jedini način da se to postigne jeste putem trži­šta. Put ka razvoju takve eko­no­mije je kroz stalno usme­ra­va­nje ras­po­dele resursa ljud­skim vred­no­stima odra­že­nim u trži­šnim cenama. U okviru trži­šta će neko uvek biti nečim neza­do­vo­ljan, ali to nije ništa loše. Ovo neza­do­volj­stvo je motiv za delo­va­nje u smeru pobolj­ša­nja čove­ko­vog bla­go­sta­nja. To je sila koja pokreće ekonomiju.
 
Zaklju­čak
 
Pozna­va­nje austrij­ske teo­rije pruža zna­čajne pred­no­sti. Ova teo­rija nam pomaže da ne smet­nemo s uma osnovne prin­cipe kao što su subjek­tiv­nost vred­no­sti i nepot­pu­nost zna­nja koji čine osnovu za ljud­sko delo­va­nje. Ovaj pri­stup nam pomaže da pri­me­timo gre­ške u svom eko­nom­skom raz­mi­šlja­nju. Jedna od čestih gre­šaka je tre­ti­ra­nje modela kao nor­ma­tiv­nih stan­darda za real­nost ume­sto kao laba­vih meta­fora i ilu­stra­cija logič­kih zaklju­čaka koji slede iz pret­hodne teo­ret­ske ana­lize. Ova gre­ška stvara isku­še­nje da se real­nost „popravi“ da bi se uklo­pila u model. Često taj popra­vak samo pogorša situ­a­ciju jer nije real­nost ta kojoj je bilo potrebno popra­vlja­nje. Popra­vak je u stvari bio potre­ban modelu eko­no­mi­ste, jer nije obu­hva­tio ključne ele­mente realnosti.
 
[Original teksta objavljen na: http://katalaksija.com/2013/07/08/zanemarivanje-realnosti/]

No comments:

Post a Comment