Friday, August 3, 2012

Prisilna Nezaposlenost: Slučaj Srbije i Hrvatske


Status: objavljeno na katalaksija.com
Aktu­elna eko­nom­ska kriza je do sada zao­ku­pila gotovo sva­čiju pažnju. Rasprave oko toga štа ju je iza­zvalo ne jenja­vaju. Jedna od popu­lar­nih rasprava vrti se oko pita­nja ko je u pravu, kejn­zi­janci ili austri­janci. Dok ovaj čla­nak ne teži da odgo­vori na to kon­kretno pita­nje, nadam se da će baciti tra­čak sve­tla na kamen teme­ljac teo­rije Dž. M. Kejnza: pret­po­stavku nedo­bro­voljne nezaposlenosti.

U svom trak­tatu iz 1936. godine, Opšta teo­rija zapo­sle­no­sti, kamate i novca, Kejnz tvrdi:

Ljudi su nedo­bro­voljno neza­po­sleni, uko­liko su, u slu­čaju malog pora­sta cene robe u odnosu na  nomi­nalne plate, ukupna ponuda radne snage spremne da radi za tre­nutne plate i ukupna tra­žnja za rad­nom sna­gom pod tim istim pla­tama, veće od posto­je­ćeg obima zapo­sle­no­sti.1

On tvrdi da je ova (čudna?) situ­a­cija u tesnoj vezi sa nemo­guć­no­šću pre­du­zeća da sma­nje stopu plata i nedo­volj­nom sprem­no­šću sta­nov­ni­štva da kon­zu­mira (troši). Lek je, po Kejnzu, inter­ven­cija države – pove­ća­nje javne potro­šnje ili pove­ća­nje ponude novca. Nisam uve­ren da je to tačno.

Prvo, da bi mogli da se ubu­duće zapo­sle, neza­po­sleni moraju na neki način da se održe u životu. Do hrane i dru­gih potrep­ština bi mogli doći tro­šeći sop­stvena pre­o­stala sred­stava (ako imaju bilo kakva), pri­ma­njem poklona od dru­gih (kroz dobro­tvorne usta­nove ili kao milo­sti­nju) ili dobi­ja­njem fina­sij­ske pomoći države. Druga moguć­nost je da nađu poje­di­nace koji bi mogli imati kori­sti od nji­ho­vih usluga.

Posao izvan vla­stite spe­ci­jal­no­sti ili posao koji nije u okviru zakona često nosi stigmu, a često i nije nečiji prvi izbor zapo­šlje­nja, ali svaka dobro­voljna raz­mena dobara i usluga – ako se pri tome ne krše imo­vin­ska prava tre­ćih lica – pred­sta­vlja pro­i­zvodnu delat­nost pro­tiv koje ja nemam nika­kav pri­go­vor. Iako bi bilo udob­nije dobi­jati novac ni za šta, to ne bi bila naj­pa­met­nija dugo­ročna poli­tika za reša­va­nje nezaposlenosti.

Da bih malo poja­snio sum­njivu pri­rodu nedo­bro­voljne neza­po­sle­no­sti, ispri­čaću priču o jed­noj vrsti „neza­po­sle­no­sti“ u kojoj neza­po­sleni nemaju pre­o­sta­lih sred­stva koja bi potro­šili, dobro­tvorni pri­lozi ne postoje, i nema nika­kve državne finan­sij­ske pomoći – nema ničega osim bistrog uma i rela­tivno zdra­vog tela. Priča koju ću ispri­čati je u izra­zi­tom kon­tra­stu s kejn­zi­jan­skom ide­jom o leku za neza­po­sle­nost. Ustvari, ona otkriva bolji lek – dobro­voljno zapošljavanje.

Dobro­voljno zapošljavanje

U avgu­stu 1995. godine, zajedno sa oko 250.000 sta­nov­nika Hrvat­ske, moja poro­dica je pre­se­ljena u Srbiju u peri­odu od oko nede­lju dana tokom vojne ope­ra­cije „Oluja“ koju je spro­vela hrvat­ska voj­ska. U to vreme, Srbija je već bila u dubo­koj eko­nom­skoj krizi usled niza kata­stro­fal­nih ekonomsko-političkih mera, gde je neo­bu­zdano pove­ća­nje ponude novca bilo cen­tralni pro­blem. Slu­žbena stopa neza­po­sle­no­sti pre­va­zi­la­zila je 30 odsto, a pro­se­čan pri­hod po doma­ćin­stvu izno­sio je oko 20 odsto pri­hoda iz 1989. godine.

Čovek bi oče­ki­vao da bi dodatni pri­liv neza­po­sle­nih, koji je odgo­va­rao brojci od oko 2,5 odsto sta­nov­ni­štva Srbije, samo dopri­neo broju već posto­je­ćih neza­po­sle­nih koji su ili bili na teretu već pre­op­te­re­će­nih pro­grama soci­jalne pomoći, ili su tro­šili pre­o­stalu poro­dičnu ušte­đe­vinu ili su kri­jum­ča­rili ciga­re­tama i ben­zi­nom iz Rumu­nije i Bugar­ske. To je takođe ono što bi suge­ri­sala većina onih koji kori­ste kejn­zi­jan­ske modele.

Ali, to se nije dogo­dilo. Većina tih ljudi je došla sa samo neko­liko sto­tina nemač­kih maraka u džepu i sa kesom odeće. Nije bilo vre­mena da se spe­ku­liše da li je bolje da se pri­ku­plja soci­jalnu pomoć, potroši neka poro­dična ušte­đe­vina ili proda neka imo­vina pre stu­pa­nja u neu­godnu potragu za bilo kakvim poslom.  Većina nas nije čak ni oče­ki­vala ni želela bilo kakvu pomoć države.

Kao što je moj otac jed­nom sar­ka­stično rekao: „Mi smo od njih već dovoljno pomoći dobili, na nos nam je iza­šla“, alu­di­ra­jući na činje­nicu da smo zavr­šili kao izbe­glice usled nasil­nog sukoba između srp­skog i hrvat­skog poli­tič­kog vrha za kon­trolu nad područ­jem u kojem smo živeli. Još jedna nje­gova izjava iz tog vre­mena koju mislim da ću uvek pam­titi gla­sila je: „Ja mogu bolje!“. Bio je to komen­tar koji se odno­sio na „kolek­tivne cen­tre“ za sme­štaj izbe­glica koje je država nudila u prvih neko­liko nede­lja nakon našeg egzodusa.

Kao što bi se iz gore­po­me­nu­tih opštih eko­nom­skih indi­ka­tora moglo naslu­titi, spo­sob­nost države da izvuče dodatna sred­stava iz pri­vrede i usmeri ih ka novom talasu neza­po­sle­nih bila je ozbiljno ogra­ni­čena. Dakle, naša mala oče­ki­va­nja su zapravo odgo­va­rala držav­nim pla­ne­rima. Povrh svega, budući da nismo bili drža­vljani Srbije, nismo imali pravo glasa, tako da je moti­va­cija države da bilo šta učini u našu korist bila zane­mar­ljiva. Čak i u malo vero­vat­nom slu­čaju dobi­ja­nja prava glasa, nivo razo­ča­re­nja u spo­sob­nost države da nešto poboljša je bio pri­lično visok tako da većinu nas kori­šće­nje tog poten­ci­jal­nog prava nije ni zanimalo.

Posle prvih dana pomet­nje, kada je većina poro­dica bila sme­štena u sport­skim halama, pra­znim ško­lama, zatvo­re­nim fabri­kama itd., mnogi su uspeli da se snađu za dugo­roč­niji sme­štaj u roku od neko­liko nede­lja. Ovi ljudi su se dogo­vo­rili sa vla­sni­cima sta­rih kuća na selu i viken­dica, i uop­šte, sa bilo kime ko je bio spre­man da obez­bedi pod­no­šljiv pra­zan pro­stor na svom ima­nju u zamenu za neku uslugu.

Moji rodi­te­lji i ja smo upo­znali poro­dicu emi­gra­nata koja je živela u Nemač­koj i koja je dola­zila u Srbiju samo na godi­šnji odmor (pa bi se čak moglo reći da smo imali sreću da se naša nesreća poklo­pila s nji­ho­vim godi­šnjim odmo­rom). Tokom nared­nih pet godina, moj otac i ja smo popra­vili sve što se moglo popra­viti na četiri kuće u vla­sni­štvu ove poro­dice, od loših elek­trič­nih insta­la­cija i vodo­voda do oja­ča­va­nja beton­skih bal­kona, poplo­ča­va­nja dvo­ri­šta, zamene cre­pova, reno­vi­ra­nja ente­ri­jera i opšteg odr­ža­va­nja. Moja majka je oči­stila sve da bli­sta, a bašta je uvek bila puna cveća.

Vla­snici su oči­gledno imali kori­sti od ove naše usluge, posebno zbog toga što je im je ima­nje bilo na meti pro­val­nika pre našeg dola­ska. Naravno, i nama je bilo od kori­sti da živimo u nji­ho­voj kući. Pored toga, moji rodi­te­lji su poma­gali u poljo­pri­vred­nim rado­vima u lokal­nom mana­stiru. Zau­zvrat smo dobili parče zemlje na kori­šće­nje za vla­stite useve.  Uz to, u selu u kome smo živeli bilo je poslova na dnev­noj bazi, od rada u polju, popra­vlja­nja ograda, sad­nje drveća i čišće­nja smeća do popravki motor­nih testera i dru­gih mašina.

U nared­nim mese­cima i godi­nama, veći deo od 250 hiljada novih sta­nov­nika Srbije je pri­hva­tao svaki posao koji bi mogao naći, čak i na jedan dan. Nije bilo kanala kojeg bi bilo suviše teško kopati, mal­tera kojeg bi bilo suviše teško mešati, korova suviše jakog za čupa­nje, useva kojeg bi bilo suviše teško žeti niti auto­mo­bila ili kami­ona kojeg bi bilo suviše teško popra­viti. Ovaj niz nema kraja. Većina poslova je bila na razvoju malih pre­du­zeća i u poljo­pri­vredi, dok su državna pre­du­zeća sve više propadala.

Mnogi od tih ljudi su imali uni­ver­zi­tet­ske diplome, ali takve spo­sob­no­sti nisu bile potrebne na mnogo mesta. Ono što je bilo potrebno je bio prak­tični rad na odr­ža­va­nju sta­rih i izgrad­nji novih (ali dru­ga­či­jih) kapi­tal­nih dobara. Moj drug iz ode­lje­nja, bri­ljan­tan um, nije želeo da mu rodi­te­lji finan­si­raju fakul­tet­sko ško­lo­va­nje pa je počeo niz pri­vre­me­nih poslova, sve dok nije zavr­šio radeći kao far­bar u jed­nom auto ser­visu. Ser­vis je tokom godina ras­tao i napre­do­vao i sada je taj moj pri­ja­telj jedan od mena­džera tamo.

U prvim mese­cima i godi­nama posle 1995. godine, većina ljudi je radila za novac, hranu, odeću, za bilo šta. Šte­deli su ono­liko novca koliko su mogli, a hranu i odeću su kori­stili. Nemačka marka je bila naj­vred­nija valuta za šted­nju, dok je domaći dinar bio prak­tično bez­vre­dan. Novac nije čuvan u ban­kama, jer je većina banaka već bila ban­kro­ti­rala zbog galo­pi­ra­juće infla­cije iza­zvane dnev­nim štam­pa­njem novog novca od strane Narodne banke Jugo­sla­vije. Čuva­nje domaće valute je bilo ravno finan­sij­skom samoubistvu.

Šted­nja „pod dušek“ bila je jedina pre­o­stala razumna opcija pa smo je i kori­stili. Većina ljudi je imala jedan jedini glavni cilj na umu – da ponovo imaju svoj dom. Neki, poput mojih rodi­te­lja, sta­vili su veći nagla­sak na finan­si­ra­nje obra­zo­va­nja svoje dece.

Neki bi rekli da je to sve bilo uza­lud, jer, ima­jući u vidu ogra­ni­čenu koli­činu nemač­kih maraka u pri­vredi, ako se štedi, to odu­zima od ukupne koli­čine novca na ras­po­la­ga­nju za tro­še­nje i čuva­nje od strane dru­gih. Ali, kada se štedi novac, to ne uma­njuje koli­činu posto­jeće robe i usluga dostup­nih za raz­menu. Ti pro­i­zvodi i usluge i dalje postoje i mogu se raz­me­nji­vati, obzi­rom da postoji neka pozi­tivna, bes­ko­načno deljiva koli­čina novca u eko­no­miji. Šted­nja „pod dušek“ sma­njuje koli­činu novca u opti­caju u odnosu na koli­činu robe i usluga na ras­po­la­ga­nju za raz­menu, i to samo sma­njuje nov­čane cene te robe i usluga.

Što je još važnije, čovek štedi novac da bi finan­si­rao buduće inve­sti­cije koje će doneti veću pro­duk­tiv­nost i više robe i usluga na ras­po­la­ga­nju za potro­šnju u buduć­no­sti. Uku­pan iznos novca u pri­vredi će i dalje biti isti, ali će koli­čina robe i usluga koje se mogu kupiti tim isti nov­cem biti veći.

Dakle, ono što se štedi nije fizička koli­čina novca, nego buduća vred­nost pro­je­kata koji će biti zavr­šeni pomoću tog novca. Ogra­ni­čena koli­čina novca nije pre­preka za šted­nju u ovom slu­čaju. Istina je, među­tim, da je bez ban­kar­skog sistema potrebno čekati vla­stitu ušte­đe­vinu da se aku­mu­lira da bi se finan­si­rao pro­jekt. Nisam sigu­ran da li je većina mojih zemljaka razu­mela ovo raz­mi­šlja­nje, ali su sva­kako delo­vali kao da su razumeli.

Nova nase­lja u bli­zini Beo­grada i širom Srbije koja su počela da niču 1997. godine nude i dokaz da sav taj rad i šted­nja, čak i tako pri­mi­tivni kakvi su bili, nisu bili uza­lud. Ta nase­lja su izgra­đena nov­cem i radom sada­šnjih vla­snika, biv­ših izbe­glih iz Hrvat­ske. Mnogi čla­novi moje šire fami­lije i bivši susedi žive tamo. Pravni sta­tus tih nase­lja je i dalje pod zna­kom pita­nja od strane države, ali ovi ljudi su odlu­čili da će radije pri­hva­titi taj rizik nego čekati pomoć koja nikada neće doći. Neko­li­cina onih koji nisu uzeli vla­stite živote u svoje ruke i koji su čekali pomoć države—još uvek čekaju.

Od 2000. godine do sada, posle pre­vrata 5. okto­bra, trži­šno ori­jen­ti­sani poje­dinci su ušli u državne struk­ture, a ban­kar­ski sistem je obno­vljen. Sudeći po devi­znom kursu dinara u odnosu na glavne svet­ske valute, izgleda se pove­ća­nje ponude novca drži na rela­tivno niskom nivou.2

Šted­nja je postala pro­duk­tiv­nija po jedi­nici vre­mena, jer oni koji žele da pokrenu inve­sti­ci­oni pro­je­kat ne moraju da čekaju svoju ušte­đe­vinu da nara­ste do potreb­nog nivoa ili da direktno traže poje­dince koji žele da pozajme svoju ušte­đe­vinu. Ban­kar­ski sistem omo­gu­ćava inter­tem­po­ralnu raz­menu šted­nje između ogro­mnog broja poje­di­naca, a inve­sti­ci­oni sek­tor pred­sta­vlja medi­jum za tu raz­menu.3

Većina vla­snika kuća u novim nase­ljima i dalje naporno radi i štedi ili se zadu­žuje da bi u eta­pama finan­si­rala manje pro­jekte na svo­joj imo­vini. Mnogi od njih vode mala pre­du­zeća iz svo­jih domova: auto­me­ha­ni­čar­ske i vul­ka­ni­zer­ske rad­nje, pro­dav­nice, mesare, pekare, pogone za pilje­nje i obradu drveta, pre­vo­zničke firme, sto­va­ri­šta gra­đe­vin­skog matri­jala, i mnoga druga. Ostali su uspeli da pro­nađu stal­nije zapo­sle­nje u nado­la­ze­ćim lokal­nih preduzećima.

Ne veru­jem da bi se ovi ljudi slo­žili sa zaključ­kom iz trak­tata Dž. M. Kejnza iz 1936. da je „izra­ziti nedo­statk pri­vred­nog dru­štva u kojem živimo … nje­gov neu­speh da osi­gura punu zapo­sle­nost“.4 Većina njih će vam reći da je izra­ziti nedo­sta­tak poli­tič­kog dru­štva u kojem živimo nje­gov neu­speh da osi­gura puno pošto­va­nje života i imo­vine ljudi i da su ljudi savr­šeno spo­sobni da upra­vljaju svo­jim živo­tima, što uklju­čuje i odluku da pro­vedu deo vre­meha u potrazi za dru­gim poje­din­cima kojima bi mogle zatre­bati nji­hove usluge. 

Ljudi u ovoj priči su pre­ži­veli ne zbog inter­ven­ci­o­ni­stičke poli­tike države nego baš upr­kos toj politici.

Beleške
  1. Kejnz, DŽ. M. 2006.Opšta teo­rija zapo­sle­no­sti, kamata i novca (New Delhi: Atlan­tic Publis­hers & Distri­bu­tors), str.  14. []
  2. Treba imati u vidu da je ori­gi­nalni čanak, čiji je ovo pre­vod, napi­san 2010. godine tako da se ova ocena ne odnosi na period posle 2010. godine. Ipak, gene­ralni uti­sak autora je, bar sudeći po kursu dinara u odnosu na evro (ne zabo­ra­vlja­jući  mnoge nedo­statke ovog par­ci­jal­nog indi­ka­tora), da su infla­ci­one ten­den­cije u posled­nje dve godine slične po obimu onima iz pret­hod­nih deset. []
  3. Među­tim, postoje indi­cije da cen­tralna banka poku­šava da pro­širi kre­dite izvan gra­nica u kojima se banke osje­ćaju ugodno. Na pri­mer, 2010. godine pre­go­vori između udru­že­nja banaka Srbije i cen­tralne banke zavr­šili su se zaključ­kom da će ogra­ni­če­nje zadu­ži­va­nja biti podig­nuto sa 30 na 40 odsto od dužni­ko­vih neto pri­hoda. To je dovelo do neo­bične situ­a­cije gde su banke naja­vile ovu pro­menu, a pri tom pozi­vale dužnike da budu opre­zni u odlu­či­va­nju koliko pozaj­miti. []
  4. Kejnz, Nav. delo, str. 341. []

Wednesday, August 1, 2012

Da li je broj poginulih u Drugom svjetskom ratu "prenaduvan"?


Neki dan čitam tvrdnje da je broj žrtava 2. svjetskog rata prenaduvan. Odlučih da zaobiđem postojeću literaturu na tu temu (koja se ionako usijala do tačke topljenja od polemika i kontroverzi) i sam napravim jedan statistički eksperiment. Ovaj dijagram pokazuje (1) koliko bi ljudi bilo da se trend porasta stanovništva od 1921. do 1931. nastavio i (2) koliko ih je stvarno bilo, prema popisu stanovnistva. Razmak između te dvije linije je oko 1,5 milion ljudi 1948. godine i poslije 1953. godine ostaje konstantan na oko 1,25 miliona ljudi. To sugeriše da je stopa rasta stanovnistva bila prilicno ujednačena prije i poslije 2. svjetskog rata, sa izuzetkom perioda neposredno poslije rata kad je stopa rasta bila nesto veća, sto je i u skladu sa većinom slučajeva u istoriji (stopa rasta stanovnistva neposredno poslije ratova se privremeno poveća). Ipak ovo povećanje stope rasta je "nadoknadilo" samo oko 250 do 300 hiljada od ukupno 1,5 miliona, koji su, po ovoj statistici nestali sa lica zemlje. 

Mogli bismo postaviti tri hipoteze:

1. Stopa rađanja za vrijeme rata se smanjila za 1,5 miliona, a stopa umiranja se nije promijenila u odnosu na mirnodopski period.
2. Stopa umiranja za vrijeme rata se povećala za 1,5 miliona, a stopa rađanja se nije promijenila u odnosu na mirnodopski period.
3. Stopa rđanja se smanjila, a stopa umiranja se povećala tako da je ukupan efekat bio 1,5 miliona ljudi manje.

Hipotezu 1 mošemo eliminisati sa relativno velikom sigurnošću. Ostaju hipoteze 2 i 3. Ako je hipoteza 2 tačna, u Drugom svjetskom ratu je poginulo 1,5 miliona Jugoslovena. Ako je hipoteza 3 tačna, poginulo je manje od 1,5 miliona. Koliko tačno manje, to na osnovu ovih podataka ne možemo zaključiti. To zavisi od smanjenja stope rađanja u ratnom periodu. Ostavimo to za neku sljedeću analizu. Takođe, ne zaboravimo da se i stopa emigriranja iz zemlje mogla promijeniti između 1931. i 1948. To bi dalje smanjilo našu procjenu broja poginulih ispod 1,5 miliona. Da sumiramo, 1,5 miliona bi bila neka gornja granica broja poginulih u Drugom svjetskom ratu u Jugoslaviji.