Friday, August 3, 2012

Prisilna Nezaposlenost: Slučaj Srbije i Hrvatske


Status: objavljeno na katalaksija.com
Aktu­elna eko­nom­ska kriza je do sada zao­ku­pila gotovo sva­čiju pažnju. Rasprave oko toga štа ju je iza­zvalo ne jenja­vaju. Jedna od popu­lar­nih rasprava vrti se oko pita­nja ko je u pravu, kejn­zi­janci ili austri­janci. Dok ovaj čla­nak ne teži da odgo­vori na to kon­kretno pita­nje, nadam se da će baciti tra­čak sve­tla na kamen teme­ljac teo­rije Dž. M. Kejnza: pret­po­stavku nedo­bro­voljne nezaposlenosti.

U svom trak­tatu iz 1936. godine, Opšta teo­rija zapo­sle­no­sti, kamate i novca, Kejnz tvrdi:

Ljudi su nedo­bro­voljno neza­po­sleni, uko­liko su, u slu­čaju malog pora­sta cene robe u odnosu na  nomi­nalne plate, ukupna ponuda radne snage spremne da radi za tre­nutne plate i ukupna tra­žnja za rad­nom sna­gom pod tim istim pla­tama, veće od posto­je­ćeg obima zapo­sle­no­sti.1

On tvrdi da je ova (čudna?) situ­a­cija u tesnoj vezi sa nemo­guć­no­šću pre­du­zeća da sma­nje stopu plata i nedo­volj­nom sprem­no­šću sta­nov­ni­štva da kon­zu­mira (troši). Lek je, po Kejnzu, inter­ven­cija države – pove­ća­nje javne potro­šnje ili pove­ća­nje ponude novca. Nisam uve­ren da je to tačno.

Prvo, da bi mogli da se ubu­duće zapo­sle, neza­po­sleni moraju na neki način da se održe u životu. Do hrane i dru­gih potrep­ština bi mogli doći tro­šeći sop­stvena pre­o­stala sred­stava (ako imaju bilo kakva), pri­ma­njem poklona od dru­gih (kroz dobro­tvorne usta­nove ili kao milo­sti­nju) ili dobi­ja­njem fina­sij­ske pomoći države. Druga moguć­nost je da nađu poje­di­nace koji bi mogli imati kori­sti od nji­ho­vih usluga.

Posao izvan vla­stite spe­ci­jal­no­sti ili posao koji nije u okviru zakona često nosi stigmu, a često i nije nečiji prvi izbor zapo­šlje­nja, ali svaka dobro­voljna raz­mena dobara i usluga – ako se pri tome ne krše imo­vin­ska prava tre­ćih lica – pred­sta­vlja pro­i­zvodnu delat­nost pro­tiv koje ja nemam nika­kav pri­go­vor. Iako bi bilo udob­nije dobi­jati novac ni za šta, to ne bi bila naj­pa­met­nija dugo­ročna poli­tika za reša­va­nje nezaposlenosti.

Da bih malo poja­snio sum­njivu pri­rodu nedo­bro­voljne neza­po­sle­no­sti, ispri­čaću priču o jed­noj vrsti „neza­po­sle­no­sti“ u kojoj neza­po­sleni nemaju pre­o­sta­lih sred­stva koja bi potro­šili, dobro­tvorni pri­lozi ne postoje, i nema nika­kve državne finan­sij­ske pomoći – nema ničega osim bistrog uma i rela­tivno zdra­vog tela. Priča koju ću ispri­čati je u izra­zi­tom kon­tra­stu s kejn­zi­jan­skom ide­jom o leku za neza­po­sle­nost. Ustvari, ona otkriva bolji lek – dobro­voljno zapošljavanje.

Dobro­voljno zapošljavanje

U avgu­stu 1995. godine, zajedno sa oko 250.000 sta­nov­nika Hrvat­ske, moja poro­dica je pre­se­ljena u Srbiju u peri­odu od oko nede­lju dana tokom vojne ope­ra­cije „Oluja“ koju je spro­vela hrvat­ska voj­ska. U to vreme, Srbija je već bila u dubo­koj eko­nom­skoj krizi usled niza kata­stro­fal­nih ekonomsko-političkih mera, gde je neo­bu­zdano pove­ća­nje ponude novca bilo cen­tralni pro­blem. Slu­žbena stopa neza­po­sle­no­sti pre­va­zi­la­zila je 30 odsto, a pro­se­čan pri­hod po doma­ćin­stvu izno­sio je oko 20 odsto pri­hoda iz 1989. godine.

Čovek bi oče­ki­vao da bi dodatni pri­liv neza­po­sle­nih, koji je odgo­va­rao brojci od oko 2,5 odsto sta­nov­ni­štva Srbije, samo dopri­neo broju već posto­je­ćih neza­po­sle­nih koji su ili bili na teretu već pre­op­te­re­će­nih pro­grama soci­jalne pomoći, ili su tro­šili pre­o­stalu poro­dičnu ušte­đe­vinu ili su kri­jum­ča­rili ciga­re­tama i ben­zi­nom iz Rumu­nije i Bugar­ske. To je takođe ono što bi suge­ri­sala većina onih koji kori­ste kejn­zi­jan­ske modele.

Ali, to se nije dogo­dilo. Većina tih ljudi je došla sa samo neko­liko sto­tina nemač­kih maraka u džepu i sa kesom odeće. Nije bilo vre­mena da se spe­ku­liše da li je bolje da se pri­ku­plja soci­jalnu pomoć, potroši neka poro­dična ušte­đe­vina ili proda neka imo­vina pre stu­pa­nja u neu­godnu potragu za bilo kakvim poslom.  Većina nas nije čak ni oče­ki­vala ni želela bilo kakvu pomoć države.

Kao što je moj otac jed­nom sar­ka­stično rekao: „Mi smo od njih već dovoljno pomoći dobili, na nos nam je iza­šla“, alu­di­ra­jući na činje­nicu da smo zavr­šili kao izbe­glice usled nasil­nog sukoba između srp­skog i hrvat­skog poli­tič­kog vrha za kon­trolu nad područ­jem u kojem smo živeli. Još jedna nje­gova izjava iz tog vre­mena koju mislim da ću uvek pam­titi gla­sila je: „Ja mogu bolje!“. Bio je to komen­tar koji se odno­sio na „kolek­tivne cen­tre“ za sme­štaj izbe­glica koje je država nudila u prvih neko­liko nede­lja nakon našeg egzodusa.

Kao što bi se iz gore­po­me­nu­tih opštih eko­nom­skih indi­ka­tora moglo naslu­titi, spo­sob­nost države da izvuče dodatna sred­stava iz pri­vrede i usmeri ih ka novom talasu neza­po­sle­nih bila je ozbiljno ogra­ni­čena. Dakle, naša mala oče­ki­va­nja su zapravo odgo­va­rala držav­nim pla­ne­rima. Povrh svega, budući da nismo bili drža­vljani Srbije, nismo imali pravo glasa, tako da je moti­va­cija države da bilo šta učini u našu korist bila zane­mar­ljiva. Čak i u malo vero­vat­nom slu­čaju dobi­ja­nja prava glasa, nivo razo­ča­re­nja u spo­sob­nost države da nešto poboljša je bio pri­lično visok tako da većinu nas kori­šće­nje tog poten­ci­jal­nog prava nije ni zanimalo.

Posle prvih dana pomet­nje, kada je većina poro­dica bila sme­štena u sport­skim halama, pra­znim ško­lama, zatvo­re­nim fabri­kama itd., mnogi su uspeli da se snađu za dugo­roč­niji sme­štaj u roku od neko­liko nede­lja. Ovi ljudi su se dogo­vo­rili sa vla­sni­cima sta­rih kuća na selu i viken­dica, i uop­šte, sa bilo kime ko je bio spre­man da obez­bedi pod­no­šljiv pra­zan pro­stor na svom ima­nju u zamenu za neku uslugu.

Moji rodi­te­lji i ja smo upo­znali poro­dicu emi­gra­nata koja je živela u Nemač­koj i koja je dola­zila u Srbiju samo na godi­šnji odmor (pa bi se čak moglo reći da smo imali sreću da se naša nesreća poklo­pila s nji­ho­vim godi­šnjim odmo­rom). Tokom nared­nih pet godina, moj otac i ja smo popra­vili sve što se moglo popra­viti na četiri kuće u vla­sni­štvu ove poro­dice, od loših elek­trič­nih insta­la­cija i vodo­voda do oja­ča­va­nja beton­skih bal­kona, poplo­ča­va­nja dvo­ri­šta, zamene cre­pova, reno­vi­ra­nja ente­ri­jera i opšteg odr­ža­va­nja. Moja majka je oči­stila sve da bli­sta, a bašta je uvek bila puna cveća.

Vla­snici su oči­gledno imali kori­sti od ove naše usluge, posebno zbog toga što je im je ima­nje bilo na meti pro­val­nika pre našeg dola­ska. Naravno, i nama je bilo od kori­sti da živimo u nji­ho­voj kući. Pored toga, moji rodi­te­lji su poma­gali u poljo­pri­vred­nim rado­vima u lokal­nom mana­stiru. Zau­zvrat smo dobili parče zemlje na kori­šće­nje za vla­stite useve.  Uz to, u selu u kome smo živeli bilo je poslova na dnev­noj bazi, od rada u polju, popra­vlja­nja ograda, sad­nje drveća i čišće­nja smeća do popravki motor­nih testera i dru­gih mašina.

U nared­nim mese­cima i godi­nama, veći deo od 250 hiljada novih sta­nov­nika Srbije je pri­hva­tao svaki posao koji bi mogao naći, čak i na jedan dan. Nije bilo kanala kojeg bi bilo suviše teško kopati, mal­tera kojeg bi bilo suviše teško mešati, korova suviše jakog za čupa­nje, useva kojeg bi bilo suviše teško žeti niti auto­mo­bila ili kami­ona kojeg bi bilo suviše teško popra­viti. Ovaj niz nema kraja. Većina poslova je bila na razvoju malih pre­du­zeća i u poljo­pri­vredi, dok su državna pre­du­zeća sve više propadala.

Mnogi od tih ljudi su imali uni­ver­zi­tet­ske diplome, ali takve spo­sob­no­sti nisu bile potrebne na mnogo mesta. Ono što je bilo potrebno je bio prak­tični rad na odr­ža­va­nju sta­rih i izgrad­nji novih (ali dru­ga­či­jih) kapi­tal­nih dobara. Moj drug iz ode­lje­nja, bri­ljan­tan um, nije želeo da mu rodi­te­lji finan­si­raju fakul­tet­sko ško­lo­va­nje pa je počeo niz pri­vre­me­nih poslova, sve dok nije zavr­šio radeći kao far­bar u jed­nom auto ser­visu. Ser­vis je tokom godina ras­tao i napre­do­vao i sada je taj moj pri­ja­telj jedan od mena­džera tamo.

U prvim mese­cima i godi­nama posle 1995. godine, većina ljudi je radila za novac, hranu, odeću, za bilo šta. Šte­deli su ono­liko novca koliko su mogli, a hranu i odeću su kori­stili. Nemačka marka je bila naj­vred­nija valuta za šted­nju, dok je domaći dinar bio prak­tično bez­vre­dan. Novac nije čuvan u ban­kama, jer je većina banaka već bila ban­kro­ti­rala zbog galo­pi­ra­juće infla­cije iza­zvane dnev­nim štam­pa­njem novog novca od strane Narodne banke Jugo­sla­vije. Čuva­nje domaće valute je bilo ravno finan­sij­skom samoubistvu.

Šted­nja „pod dušek“ bila je jedina pre­o­stala razumna opcija pa smo je i kori­stili. Većina ljudi je imala jedan jedini glavni cilj na umu – da ponovo imaju svoj dom. Neki, poput mojih rodi­te­lja, sta­vili su veći nagla­sak na finan­si­ra­nje obra­zo­va­nja svoje dece.

Neki bi rekli da je to sve bilo uza­lud, jer, ima­jući u vidu ogra­ni­čenu koli­činu nemač­kih maraka u pri­vredi, ako se štedi, to odu­zima od ukupne koli­čine novca na ras­po­la­ga­nju za tro­še­nje i čuva­nje od strane dru­gih. Ali, kada se štedi novac, to ne uma­njuje koli­činu posto­jeće robe i usluga dostup­nih za raz­menu. Ti pro­i­zvodi i usluge i dalje postoje i mogu se raz­me­nji­vati, obzi­rom da postoji neka pozi­tivna, bes­ko­načno deljiva koli­čina novca u eko­no­miji. Šted­nja „pod dušek“ sma­njuje koli­činu novca u opti­caju u odnosu na koli­činu robe i usluga na ras­po­la­ga­nju za raz­menu, i to samo sma­njuje nov­čane cene te robe i usluga.

Što je još važnije, čovek štedi novac da bi finan­si­rao buduće inve­sti­cije koje će doneti veću pro­duk­tiv­nost i više robe i usluga na ras­po­la­ga­nju za potro­šnju u buduć­no­sti. Uku­pan iznos novca u pri­vredi će i dalje biti isti, ali će koli­čina robe i usluga koje se mogu kupiti tim isti nov­cem biti veći.

Dakle, ono što se štedi nije fizička koli­čina novca, nego buduća vred­nost pro­je­kata koji će biti zavr­šeni pomoću tog novca. Ogra­ni­čena koli­čina novca nije pre­preka za šted­nju u ovom slu­čaju. Istina je, među­tim, da je bez ban­kar­skog sistema potrebno čekati vla­stitu ušte­đe­vinu da se aku­mu­lira da bi se finan­si­rao pro­jekt. Nisam sigu­ran da li je većina mojih zemljaka razu­mela ovo raz­mi­šlja­nje, ali su sva­kako delo­vali kao da su razumeli.

Nova nase­lja u bli­zini Beo­grada i širom Srbije koja su počela da niču 1997. godine nude i dokaz da sav taj rad i šted­nja, čak i tako pri­mi­tivni kakvi su bili, nisu bili uza­lud. Ta nase­lja su izgra­đena nov­cem i radom sada­šnjih vla­snika, biv­ših izbe­glih iz Hrvat­ske. Mnogi čla­novi moje šire fami­lije i bivši susedi žive tamo. Pravni sta­tus tih nase­lja je i dalje pod zna­kom pita­nja od strane države, ali ovi ljudi su odlu­čili da će radije pri­hva­titi taj rizik nego čekati pomoć koja nikada neće doći. Neko­li­cina onih koji nisu uzeli vla­stite živote u svoje ruke i koji su čekali pomoć države—još uvek čekaju.

Od 2000. godine do sada, posle pre­vrata 5. okto­bra, trži­šno ori­jen­ti­sani poje­dinci su ušli u državne struk­ture, a ban­kar­ski sistem je obno­vljen. Sudeći po devi­znom kursu dinara u odnosu na glavne svet­ske valute, izgleda se pove­ća­nje ponude novca drži na rela­tivno niskom nivou.2

Šted­nja je postala pro­duk­tiv­nija po jedi­nici vre­mena, jer oni koji žele da pokrenu inve­sti­ci­oni pro­je­kat ne moraju da čekaju svoju ušte­đe­vinu da nara­ste do potreb­nog nivoa ili da direktno traže poje­dince koji žele da pozajme svoju ušte­đe­vinu. Ban­kar­ski sistem omo­gu­ćava inter­tem­po­ralnu raz­menu šted­nje između ogro­mnog broja poje­di­naca, a inve­sti­ci­oni sek­tor pred­sta­vlja medi­jum za tu raz­menu.3

Većina vla­snika kuća u novim nase­ljima i dalje naporno radi i štedi ili se zadu­žuje da bi u eta­pama finan­si­rala manje pro­jekte na svo­joj imo­vini. Mnogi od njih vode mala pre­du­zeća iz svo­jih domova: auto­me­ha­ni­čar­ske i vul­ka­ni­zer­ske rad­nje, pro­dav­nice, mesare, pekare, pogone za pilje­nje i obradu drveta, pre­vo­zničke firme, sto­va­ri­šta gra­đe­vin­skog matri­jala, i mnoga druga. Ostali su uspeli da pro­nađu stal­nije zapo­sle­nje u nado­la­ze­ćim lokal­nih preduzećima.

Ne veru­jem da bi se ovi ljudi slo­žili sa zaključ­kom iz trak­tata Dž. M. Kejnza iz 1936. da je „izra­ziti nedo­statk pri­vred­nog dru­štva u kojem živimo … nje­gov neu­speh da osi­gura punu zapo­sle­nost“.4 Većina njih će vam reći da je izra­ziti nedo­sta­tak poli­tič­kog dru­štva u kojem živimo nje­gov neu­speh da osi­gura puno pošto­va­nje života i imo­vine ljudi i da su ljudi savr­šeno spo­sobni da upra­vljaju svo­jim živo­tima, što uklju­čuje i odluku da pro­vedu deo vre­meha u potrazi za dru­gim poje­din­cima kojima bi mogle zatre­bati nji­hove usluge. 

Ljudi u ovoj priči su pre­ži­veli ne zbog inter­ven­ci­o­ni­stičke poli­tike države nego baš upr­kos toj politici.

Beleške
  1. Kejnz, DŽ. M. 2006.Opšta teo­rija zapo­sle­no­sti, kamata i novca (New Delhi: Atlan­tic Publis­hers & Distri­bu­tors), str.  14. []
  2. Treba imati u vidu da je ori­gi­nalni čanak, čiji je ovo pre­vod, napi­san 2010. godine tako da se ova ocena ne odnosi na period posle 2010. godine. Ipak, gene­ralni uti­sak autora je, bar sudeći po kursu dinara u odnosu na evro (ne zabo­ra­vlja­jući  mnoge nedo­statke ovog par­ci­jal­nog indi­ka­tora), da su infla­ci­one ten­den­cije u posled­nje dve godine slične po obimu onima iz pret­hod­nih deset. []
  3. Među­tim, postoje indi­cije da cen­tralna banka poku­šava da pro­širi kre­dite izvan gra­nica u kojima se banke osje­ćaju ugodno. Na pri­mer, 2010. godine pre­go­vori između udru­že­nja banaka Srbije i cen­tralne banke zavr­šili su se zaključ­kom da će ogra­ni­če­nje zadu­ži­va­nja biti podig­nuto sa 30 na 40 odsto od dužni­ko­vih neto pri­hoda. To je dovelo do neo­bične situ­a­cije gde su banke naja­vile ovu pro­menu, a pri tom pozi­vale dužnike da budu opre­zni u odlu­či­va­nju koliko pozaj­miti. []
  4. Kejnz, Nav. delo, str. 341. []

1 comment:

  1. Terrific story ! ! Real Live Economics :-)

    ReplyDelete