Tuesday, April 19, 2011

Obračunavanje neobračunljivog: slučaj eksternalija

Neki teoretičari tvrde da su eksternalije verovatno najopravdaniji razlog za intervenciju države u međuljudskim odnosima. Kao etički osnov za intervenciju ističe se mogućnost da se tako navodno može povećati ukupna ekonomska efikasnost. Ovaj članak pokazuje da je, čak i ako bismo usvojili ovaj etički princip, izbor dela za koja se obično tvdi da prouzrokuju eksternalije potpuno proizvoljan.
 
U stvari, po definiciji eksternalija, bilo koja ljudska aktivnost unutar društva sačinjenog od mnoštva pojedinaca bi se mogla okvalifikovati pogodnom za regulisanje od strane države pod etiketom povećanja društvene efikasnosti (tj. internalizacije eksternalija). Ipak, priroda ljudskog postojanja neminovno onemogućava tu internalizaciju tako da nas to dovodi u paradoksalnu situaciju da ni jedno ljudsko delo ne može da zadovolji etički kriterijum koji smo sebi zadali.

Šta su eksternalije?
 
Postoje razne definicije eksternalija, ali najuobičajenija definicija je da su to korisne ili štetne posledice ljudskog delovanja na ostale ljude gde osoba koja je delovala nije uzela u obzir te posledice u momentu donošenja odluke. Kao uobičajen primer eksternalija koristi se industrijsko ispuštanje gasova u atmosferu. U ovom slučaju bi se reklo da vlasnik ili upravnik fabrike ne uzima u obzir štetne uticaje gasova na ostale članove društva. Kao posledica toga, nivo proizvodnje u fabrici će biti viši nego što bi bio da je vlasnik ili upravnik uzeo u obzir negativne posledice svojih postupaka na ostale ljude. Ovo bi bila negativna eksternalija.

Međutim, postoje i pozitivne eksternalije gde čovek može nenamerno da učini nesto korisno za druge.[1] Kao primer se često navodi obrazovanje. U ovom slučaju, premalo korisnih (obrazovnih) aktivnosti bi se obavljalo ako bismo se uzdali samo u dobrovoljne transakcije. Kao rezultat, postojanje pozitivnih i negativnih eksternalija može da dovede do „neefikasnosti“. Tvrdi se da bi se ukupno društveno blagostanje moglo povećati podešavanjem količine eksternalija na društveno otimalan nivo.

Obično se veruje da je intervancija države ispravan mehanizam za korekciju eksternalija. U slučajevima gde je previše delovanja sa negativnim eksternalijama, država bi trebalo da prisilno ograniči ova delovanja (zakonima, porezima, kaznama, kvotama, itd.) Štaviše, aktivnosti koje rezultiraju pozitivnim eksternalijama bi trebalo podsticati sredstavima koja su na raspolaganju državi (npr., subvencije).[2]

 
Te intervencije nadležnih vlasti bi, navodno, trebalo da pomaknu ekonomiju ka strukturi proizvodnje što je bliže moguće onoj predvidjenoj modelom savršene konkurencije. U tom smislu, model savršene konkurencije je usvojen kao merilo za određivanje etičke valjanosti ljudskog delovanja. Prema tom principu, ne bi trebalo delovati bez uzimanja u obzir uticaje tog delovanja na sve ostale pojedince u društvu.
 
Granice Eksternalija
 
Prvo pitanje koje bi se moglo postaviti je koliko delovanja sa eksternim uticajima uopšte postoji. Mogli bismo početi formirati listu trenutno službenih eksternih uticaja i brzo primetiti da se ova lista vremenom proširivala. Jedan od najnovijih dodataka ovoj listi su usluge i dobra povezana sa zaštitom životne sredine.

Moglo bi se onda, naravno, pitati gde je granica ovom proširivanju.[3] Iskoristiću osnovnu istinu da je ljudsko znanje o odnosu između vlastitog delovanja i tuđe dobrobiti uvek nepotpuno da bih pokazao da zapravo ne postoji ograničenje broja radnji sa eksternih uticajima u društvu (koje se sastoji od više od jedne osobe). Sledeći misaoni eksperiment pokazuje zašto je to tako.

 
Razmislite o svemu što ste učinili danas. Ujutru ste ustali u određeno vreme. Verovatno ste se istuširali i oprali zube. Možda ste pojeli hranljiv doručak ili ste možda potpuno preskočili doručak. Možda ste bili ljubazni prema ljudima oko sebe, ali je takođe moguće da neki od vas nisu. Možda ste pažljivo vozili do radnog mesta, ali možda neki od vas nisu bili izrazito pažljivi u vožnji. Možda ste otišli u teretanu na pauzi.
 
Da ste ustali je 15 minuta kasnije, možda bi to pridonelo gužvi u saobraćaju što bi prouzrokovalo da neki ljudi zakasne na posao. Možda biste čak i doprineli povećanju broja saobraćajnih nesreća (a da zapravo niste bili umešani ni u jednu nesreću). Ljudi koji su bili pošteđeni zagušenja u saobraćaju ili nesreće jer ste ustali 15 minuta ranije, imali su koristi od te vaše radnje. Međutim, ako niste uzeli u obzir tu njihovu korist pri odlučivanju kada ćete ustati, vaše ustajanje u određenom trenutku predstavlja radnju sa eksternim uticajem.

Hranljiv doručak je možda pridoneo vašem dobrom raspoloženju, od kojeg koristi ima svako ko dođe u kontakt s vama. Možda se ovaj uticaj prenosi i na ljude koji dolaze u kontakt s ljudima s kojima ste vi prethodno komunicirali. Možda ste svojim hranljivim doručkom čak i započeli lanac događaja koji je spasio nečiji život.

Ali, šta ako ste ovim istim postupcima spasili život žene koja je rodila budućeg serijskog ubicu ili genijalnog pronalazača ili velikog umetnika? Mogućnosti su beskrajne. U svakom slučaju, niste uzeli sve te potencijalne uticaje u obzir prilikom odlučivanja da li da doručkujete ili ne. Doista, upustiti se u takvo obračunavanje svaki put kad treba doneti odluku bi bila posebna vrsta mentalne torture.

 
Slično tome, ako ste bili ljubazni prema ljudima oko sebe, možda ste uzeli u obzir uticaj ovog postupka na vašu vlastitu dobrobit, ali ako niste uzeli u obzir uticaj vaših postupaka na dobrobit svih drugih članova društva, upravo ste stvorili pozitivne eksternalije. 

S druge strane, možda vas ne zanima ljubaznost prema drugima i drski ste prema svima koje susrećete. U tom slučaju, vi namećete negativne eksternalije. Povredili ste druge svojim ponašanjem, a da niste morali da iskusite koliko to „košta“ druge. Ako bi ljudi nekako mogli da vas navedu da osetite njihov bol, možda biste smanjili intenzitet vaše grubosti.
 
Oh, usput, kako izgledate? Da li ljudi vole vaš fizički izgled? Možda su zadovoljni kad vas vide čiste, u formi, vitke ili sa ukusnom šminkom. No, neki ljudi bi možda voleli da vas vide u prirodnijem, svakodnevnom izdanju. Možda čak ima i ljudi kojima je teško gledati vas u bilo kom obliku.
 
Iako možda radite na svom izgledu kako biste postigli ličnu korist u interakciji s ljudima u vašoj neposrednoj okolini, postoji mnogo ljudi koji uživaju u vašem izgledu, a koje niste uzeli obzir prilikom donošenja svoje odluke. Takođe, mogu postojati ljudi koji ne vole vaš uredan izgled. Možda vam zavide i bolno im je gledati vašu sportsku figuru. S druge strane, ako pripadate onima koji ne održavaju ličnu higijenu, ili ako niste atletski građeni, neki ljudi vas možda ne bi želeli videti u javnosti.

Bilo kako bilo, načinom na koji se pojavljujete u javnosti, vi proizvodite eksterne uticaje na druge ljude. Neki ljudi mogu uživati u blagotvornom dejstvu gledanja u vas, dok će se drugi možda morati suočiti nekim štetnim posledicama vaše pojave. Ti uticaji su eksterni zato što, prilikom donošenja odluke da se pojavite u javnosti, niste uzeli u obzir iskustva svih ostalih ljudi.

 
Ovu listu bismo mogli nastaviti unedogled i samo bismo shvatili da bi nam bila potrebna sposobnost posmatranja paralelnih svetova u kojima smo delovali na različite načine da bismo ispravno utvrdili uticaj svakog od naših delovanja na druge ljude i usporedili dva ishoda. Onda bi trebao ponoviti ovu "vežbu" za sve moguće načine delovanja koji nam padnu na um dok ne nađemo delovanje koje najviše vrednujemo, uzimajući u obzir posledice na svakog člana društva. To bi trebao činiti svakog našeg svesnog trenutka jer mi stalno delujemo.
 
U stvari, ni to to nije dovoljno. Drugi uslov naše internalizacija eksternalija kroz delovanje je da moramo imati uvid u sve individualne procene različitih alternativnih ishoda našeg djelovanja, kako bismo stvorili vlastiti vrednosni sud o blagostanju svake osobe. To je razlog zašto nikada nećete znati stvarni efekat vašeg jutrošnjeg ustajanja u 6:15, za razliku od 6:30.[4]
 
Dakle, sve što radimo utiče na mnoge ljude na različite načine. Za većinu od tih interakcija nemamo moć određivanja prirode našeg uticaja na druge. Čak i ako smo imali i najbolju nameru, neizbežno je da nećemo biti stanju da uzmemo u obzir uticaj našeg delovanja na druge pojedince u društvu. Drugim rečima, sve što radimo neminovno proizvodi eksterne uticaje.
 
Zbog toga postoji tendencija usredsređivanja samo na radnje za koje je relativno jednostavno identifikovati najdirektniju potencijalnu uzročno posledičnu vezu, a zanemaruju se svi ostali odnosi. Na primer, da imigracioni službenici nisu dozvolili Nikoli Tesli, pronalazaču generatora naizmenične struje, da uđe u SAD 1884. godine, mi nikada ne bi znali da bi to sprečilo izgradnju prvog postrojenja za proizvodnju naizmenične struje na Nijagarinim vodopadima, u državi Njujork. Zabrana useljenja ne bi bila okvalifikovana kao delo koje bi mogle sprečiti elektrifikaciju sveta u to vreme. Umjesto toga, bila bi zabeležena kao jedan manje useljenik na američkom tlu.
 
Razlog zbog koga se usredsređujemo na radnje koje se ponavljaju pa su naizgled "predvidljivije" je što nam ove radnje omogućavaju da uočimo neke pravilnosti. Primjeri takvih radnji su ispuštanje gasova u atmosferu, odlaganje čvrstih ili tečnih supstanci u vodene tokove, stvaranje vibracija vazduha, proizvodnja ugodnog pejsaža (npr., u seoskim predelima), izgradnja ljudskog kapitala (npr., obrazovanje).
 
No, nema objektivnih razloga da se zaustavimo samo na tome. Isti princip se može primeniti i na druge repetitivne radnje kao što je održavanje lične higijene, pristojan (ili grub) odnos prema drugima, biti dobar radnik (ili lenj), ustajanje određeno vreme, biti brižan (ili nesposoban) otac, muž, majka ili supruga. Ovaj spisak bi mogao ići unedogled.
 
Dakle, prema definiciji eksternalija, sve sto radimo bi se moglo okvalifikovati kao pogodno za regulisanje od strane države. No, pažljivija analiza otkriva zašto bi to bio površan zaključak.
 
Država nije neka čarobna sila koja deluje prema zakonima drugačijim od zakona ljudskog delovanja. Državni aparat se sastoji od ljudskih bića i stoga je podložan istoj logici kao i bilo koja druga grupa pojedinaca. Prema tome, kao i bilo koju radnju, delovanje vladinih službenika neizbežno rezultira ekstrnalnim uticajima koji nisu uzeti u obzir.
 
Kao i bilo koje ljudsko biće, ni oni nisu sposobni da utvrde uzročne veze između njihovog delovanja i dobrobiti većine pojedinaca u društvu. Dakle, čak i ako pretpostavimo da je internalizacija eksternalija krajnji normativni princip, oslanjati se na grupu pojedinaca za sprovođenje tog principa nema mnogo smisla.

Zaključak 


Na kraju moramo zaključiti da su eksternalije posledica zakona prirode, a ne neke anomalije u modelu savršene konkurencije. To, međutim, ne znači da ne treba brinuti o tome kako naše delovanje utiče na druge.
 
To jednostavno znači da ako želimo biti iskreni o prirodi eksternih uticaja ljudskog delovanja, moramo priznati da je internalizacija eksternalija, kao ogranak utilitarističke teorije prava, slab izbor etičkog standarda jednostavno jer nema delovanja koje bi ikada moglo zadovoljiti taj standard. Dakle, postoje dobri razlozi za preispitivanje ostalih metoda vrednovanja ljudskog delovanja.

Beleške


[1] Primetite da se efekti nečijeg delovanja uvek ocenjuju u odnosu na alternativni ishod. Dakle, izbegavanje delovanja koja dovodi do negativnih eksternalija predstavlja delovanje koja proizvodi pozitivne eksternalije.
 
[2] Ovaj članak koristi primere kanadske politike namenjene internalizovanju eksternalija. Slične politike postoje u mnogim drugim državama, kao što su Sjedinjene Države, EU i Novi Zeland.
 
[3] Volter Blok je primetio da bi ovo ograničenje moglo biti dosta široko ističući da čak i nošenje čarapa proizvodi pozitivne eksternalije u vidu poštede drugih ljudi mirisa nečijih nogu.
 
[4] Čak i ako bi neko posedovao ove dve natprirodne sposobnosti pa može identifikovati sva moguća stanja sveta koja proističu iz njegovog ili njenog delovana i ima uvid u procenu svakog stanja od strane svakog pojedinca u društvu, tu je i treća prepreka. Ne postoji objektivan način kojim bi se na osnovu individualnih vrednosti došlo do jedinstveno preferiranog stanja u svetu. Drugim rečima, čak i ako bismo znali sve o uticaju našeg djelovanja na druge ljude, ne postoji razlog zašto bi delovanje koje smo odabrali bilo preferirano od strane svih umešanih osoba. Pogledajte Kenneth J. Arrow, "A Difficulty in the Concept of Social Welfare," The Journal of Political Economy, Vol. 58, No. 4. (Aug., 1950), pp. 328–346.